Biblioteka

“U desetoj godini Trojanskog rata, Ahil, najveći grčki ratnik, posvađa se s kraljem Agamemnonom i povlači se iz borbe — sve dok ga smrt najdražeg prijatelja ne vrati u bitku, protiv Hektora, branioca Troje.”

“Posle deset godina rata i još deset godina lutanja, Odisej se probija kući, do žene, sina i doma u kome su se raspojasali prosci.”

“Pariz, 1482: lepa ulična plesačica, gluvi zvonar Bogorodičine crkve, arhiđakon koji ga je odgajio i naočit, bezbrižan kapetan zapleteni su u mrežu žudnje i okrutnosti oko velike katedrale.”

“Pušten posle devetnaest godina na galiji zbog krađe hleba, Žan Valžan se menja zahvaljujući milosrđu jednog biskupa, podiže siroče kao sopstveno dete i dvadeset godina ga po celoj Francuskoj progoni policajac Žaver — od provincije do barikada i kanalizacije Pariza.”

“Jedne prolećne nedelje mladi trgovac piše starom prijatelju u Rusiji da mu javi o svojoj veridbi, a zatim odlazi kod ostarelog oca — koji se uspravlja u krevetu i izriče mu presudu.”

“Trgovački putnik se jednog jutra budi pretvoren u čudovišnog insekta, a njegova porodica polako uči da živi bez njega.”

“Ujutru na svoj trideseti rođendan, bankarski činovnik Jozef K. biva uhapšen od strane nevidljivog suda zbog zločina koji niko neće da imenuje — i provodi godinu dana pokušavajući, bez uspeha, da sazna za šta je optužen.”

“Geometar po imenu K. stiže u jedno selo zatrpano snegom, pozvan — kako kaže — od zamka iznad njega; ali zamak ga niti prima niti šalje nazad, a on provodi dane pokušavajući da dopre do činovnika Klama.”

“Roditelji ga sa šesnaest godina šalju u Ameriku; Karl Rosman stiže u Njujork, nalazi bogatog ujaka, gubi ga i prelazi s posla na posao i od jednog lažnog prijatelja do drugog, kroz čudnu, ogromnu, napola izmišljenu Ameriku.”

“Kineski učenjak koji je kao mladić radio na Kineskom zidu razmišlja o tome zašto je zid građen u delovima, s prazninama koje nikada nisu zatvorene, po naređenju vrhovne komande koju niko nije video — i o carstvu tako ogromnom da njegova sela obožavaju davno umrle careve.”

“Godine 1920, bolestan od tuberkuloze u jednom italijanskom banjskom mestu, Franc Kafka počinje da piše svojoj mladoj češkoj prevoditeljki Mileni Jesenskoj, nesrećno udatoj u Beču. Nekoliko meseci voleli su se u pismima; onda je Kafkin strah sve okončao. Ovo je priča o toj prepisci.”

“Godine 1919, sa trideset šest godina, Franc Kafka piše ocu Hermanu pismo od stotinu stranica, pokušavajući da objasni zašto ga se boji — portret jednog detinjstva, jedne porodice i jednog sina, i optužnica koja se, iznova i iznova, pretvara u samooptužbu.”

“Smela kosmologija mladog Kanta: Mlečni put je spljošteni disk zvezda, slabašne „magline“ su drugi takvi sistemi, a Sunčev sistem je nastao po čisto mehaničkim, Njutnovim zakonima iz prvobitnog oblaka rasute materije — prva verzija „hipoteze o maglini“. Stvaranje, tvrdi on, nikada nije završeno, već se beskrajno širi kroz beskonačni prostor; a završava razmišljanjima o stanovnicima drugih planeta.”

“Elegantan ogled mladog Kanta, pisan više kao posmatranje ljudske prirode nego kao filozofija: o dve vrste „finijeg osećanja“ — za uzvišeno, koje potresa, i za lepo, koje očarava — kako se pokazuju u prirodi, u ljudskim osobinama i temperamentima, u odnosima polova i u karakterima naroda. Njegova poslednja dva odeljka odražavaju predrasude svog doba.”

“Kant pita šta um može da sazna bez iskustva i odgovara „kopernikanskim obrtom“: prostor i vreme su oblici našeg opažanja, a kategorije, poput uzroka i supstancije, pravila su našeg razuma, tako da svet možemo saznati a priori onakav kakav nam se pojavljuje — ali nikada kakav je sam po sebi. Pokušaji uma da sazna dušu, svet kao celinu i Boga završavaju se prividom; zato se saznanje ograničava, da bi se napravilo mesta veri.”

“Kantovo kratko, jasnije ponovno izlaganje „Kritike čistog uma“, pisano za predavače i čitaoce kojima je Kritika bila preteška. Probuđen Hjumom iz „dogmatskog dremeža“, on pita kako su mogući čista matematika, čista prirodna nauka i metafizika — i zaključuje da metafizika može postati nauka samo kroz kritiku.”

“Kantov kratki, čuveni ogled određuje prosvećenost kao izlazak čoveka iz nezrelosti za koju je sam kriv — nesposobnosti da se služi sopstvenim razumom bez tuđeg vođstva — i daje joj geslo: „Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom!“ Njen uslov je sloboda: sloboda da se razum javno upotrebljava u svim stvarima.”

“Kantovo kratko temeljno delo iz etike traga za vrhovnim načelom moralnosti. Polazeći od misli da ništa nije dobro bez ograničenja osim dobre volje, dolazi do kategoričkog imperativa — postupaj samo po onoj maksimi za koju možeš hteti da postane opšti zakon; postupaj s čovečnošću uvek kao sa svrhom, a nikada samo kao sa sredstvom — i zasniva ga na autonomiji i slobodi umnih bića.”

“Druga Kantova Kritika pokazuje da čisti um može biti praktičan: da je moralni zakon, koji bezuslovno zapoveda, „činjenica uma“ kroz koju znamo da smo slobodni. Dužnost, a ne sreća, temelj je morala; poštovanje zakona je njegov jedini motiv; a nada da se vrlina i sreća na kraju mogu sjediniti navodi um da postulira besmrtnost i Boga. Završava se zvezdanim nebom iznad nas i moralnim zakonom u nama.”

“Treća Kantova Kritika nastoji da premosti jaz između prirode i slobode pomoću moći suđenja. Ona pita šta znači nazvati nešto lepim ili uzvišenim — dopadanje bez interesa, važeće za svakoga, bez pojma — istražuje genija i lepu umetnost, a zatim pita kako možemo da razumemo živa bića kao svrhe, a celu prirodu kao da ima krajnju svrhu u čoveku kao moralnom biću.”

“Kant pita šta ostaje od hrišćanstva kada se čita samo umom. U ljudskoj prirodi nalazi „radikalno zlo“ — sklonost da se samoljublje stavi iznad moralnog zakona — koje se može prevladati samo preokretom srca; Sina Božjeg tumači kao ideal moralnog savršenstva u našem umu; crkvu opisuje kao „etičku zajednicu“ na putu ka čistoj religiji uma; i kao „lažnu službu“ osuđuje svaki pokušaj da se Bogu ugodi bilo čime osim dobrim životom.”

“Napisana u obliku mirovnog ugovora, Kantova kratka knjiga izlaže uslove za trajno okončanje rata: preliminarne članove koji zabranjuju tajne rezerve, stajaće vojske i mešanje u poslove drugih država; i tri definitivna člana — republikansko uređenje u svakoj državi, savez slobodnih država i kosmopolitsko pravo na gostoprimstvo. Sama priroda, tvrdi on, jemči da će mir doći.”

“Kantov zreli sistem etike i prava, izgrađen na načelu postavljenom u „Zasnivanju“. Učenje o pravu izlaže prava ličnosti, svojinu, ugovor, državu i kaznu, međunarodno pravo i nadu u večni mir; Učenje o vrlini izlaže dužnosti koje imamo prema sebi i prema drugima, kao svrhe koje smo dužni da usvojimo — sopstveno savršenstvo i sreću drugih.”

“Kantova popularna predavanja o ljudskoj prirodi, držana tridesetak godina i objavljena pred kraj njegovog života: o čulima, uobrazilji, pamćenju, snovima i geniju; zadovoljstvu, dosadi, ukusu i umetnosti zajedničkog obeda; osećanjima i strastima; temperamentu i karakteru; i o ljudskom rodu, kome je suđeno da se u društvu kultiviše, civilizuje i moralizuje.”