Biblioteka

“Smela kosmologija mladog Kanta: Mlečni put je spljošteni disk zvezda, slabašne „magline“ su drugi takvi sistemi, a Sunčev sistem je nastao po čisto mehaničkim, Njutnovim zakonima iz prvobitnog oblaka rasute materije — prva verzija „hipoteze o maglini“. Stvaranje, tvrdi on, nikada nije završeno, već se beskrajno širi kroz beskonačni prostor; a završava razmišljanjima o stanovnicima drugih planeta.”

“Rusoova Druga rasprava. Skidajući sve što je društvo dodalo ljudskoj prirodi, on zamišlja čoveka u prirodnom stanju — usamljenog, snažnog, slobodnog, pokretanog samo samoljubljem i sažaljenjem — a zatim priča dugu priču o tome kako je to stanje izgubio: kroz porodicu, kolibu, seosku igru, gvožđe i žito, i najzad čoveka koji je prvi ogradio jedno polje i rekao „Ovo je moje.“ Svojina, zakon i vlast, zaključuje, zauvek su učvrstili nejednakost koju priroda nikada nije stvorila.”

“Izbačen iz jednog vestfalskog zamka zato što je poljubio baronovu kćer, mladić vaspitan u uverenju da je sve najbolje u najboljem od svih mogućih svetova biva bačen preko Evrope i Amerike kroz rat, zemljotres, inkviziciju i brodolom, da bi saznao da li je njegov učitelj bio u pravu.”

“„Pisma dvoje ljubavnika koji žive u jednom gradiću u podnožju Alpa.“ Julija d’Etanž, baronova kći, i njen učitelj, mladi pučanin kasnije nazvan Sen-Pre, zaljubljuju se pored Ženevskog jezera; otac joj zabranjuje taj brak i daje je mudrom, hladnom gospodinu de Volmaru. Godinama kasnije Volmar poziva nekadašnjeg ljubavnika da živi s njima u Klaranu — i roman strasti postaje roman vrline, prijateljstva i vere, sve dok Julijina smrt ne otkrije šta njeno srce nikada nije prestalo da oseća.”

“„Čovek se rađa slobodan, a svuda je u okovima.“ Ruso pita šta bi političku vlast moglo učiniti zakonitom, i odgovara: ugovor kojim se svako sasvim predaje zajednici i tako sluša samo sebe. Iz ovog društvenog ugovora izvodi suverenost naroda i opštu volju, prirodu zakona, oblike vladavine, opasnost od predstavnika, i građansku veru koja vezuje građane za njihovu republiku.”

“Ruso zamišlja sebe kao učitelja jednog običnog dečaka, Emila, i prati ga od rođenja do ženidbe, da pokaže kako bi se čovek mogao odgajiti po prirodi, a ne protiv nje: u detinjstvu bez povoja i bez knjiga, poučavan stvarima a ne rečima, s izučenim zanatom, doveden do vere preko savesti u „Ispovesti vere savojskog vikara“ — i najzad sa saputnicom, Sofijom.”

“Elegantan ogled mladog Kanta, pisan više kao posmatranje ljudske prirode nego kao filozofija: o dve vrste „finijeg osećanja“ — za uzvišeno, koje potresa, i za lepo, koje očarava — kako se pokazuju u prirodi, u ljudskim osobinama i temperamentima, u odnosima polova i u karakterima naroda. Njegova poslednja dva odeljka odražavaju predrasude svog doba.”

“Kant pita šta um može da sazna bez iskustva i odgovara „kopernikanskim obrtom“: prostor i vreme su oblici našeg opažanja, a kategorije, poput uzroka i supstancije, pravila su našeg razuma, tako da svet možemo saznati a priori onakav kakav nam se pojavljuje — ali nikada kakav je sam po sebi. Pokušaji uma da sazna dušu, svet kao celinu i Boga završavaju se prividom; zato se saznanje ograničava, da bi se napravilo mesta veri.”

“„Hoću da svojim bližnjima pokažem čoveka u svoj istini prirode; a taj čovek biću ja.“ Ruso priča svoj život od rođenja u Ženevi 1712. do proterivanja s ostrva Sen-Pjer 1765: odbegli šegrt, godine s gospođom de Varans u Šarmetu, Venecija i Pariz, Tereza i deca koju je ostavio, iznenadna slava Rasprava, „Julija“ i „Emil“, progoni — ne skrivajući, kako kaže, nijednu od svojih mana.”

“U pismima koja razmenjuju, dvoje blistavih aristokratskih libertina smišljaju zavođenje devojke iz manastira i čestite supruge, sve dok njihova igra ne uništi sve, pa i njih same.”

“Rusoova poslednja knjiga, pisana u dve godine pred smrt: deset „šetnji“ u kojima starac, ubeđen da se svet urotio protiv njega, odustaje od borbe i razgovara sa sopstvenom dušom — o nesreći na putu za Menilmontan, o laganju, o ostrvu Sen-Pjer gde je plutao u čamcu i bio „sam sebi dovoljan kao Bog“, o biljkama, o milosrđu, o deci, i, na nedovršenoj poslednjoj stranici, o gospođi de Varans pedeset godina ranije.”

“Kantovo kratko, jasnije ponovno izlaganje „Kritike čistog uma“, pisano za predavače i čitaoce kojima je Kritika bila preteška. Probuđen Hjumom iz „dogmatskog dremeža“, on pita kako su mogući čista matematika, čista prirodna nauka i metafizika — i zaključuje da metafizika može postati nauka samo kroz kritiku.”

“Kantov kratki, čuveni ogled određuje prosvećenost kao izlazak čoveka iz nezrelosti za koju je sam kriv — nesposobnosti da se služi sopstvenim razumom bez tuđeg vođstva — i daje joj geslo: „Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom!“ Njen uslov je sloboda: sloboda da se razum javno upotrebljava u svim stvarima.”

“Oficir i džentlmen mirno pripoveda kako je jahao na topovskom đuletu, popeo se na Mesec uz stabljiku pasulja i izvukao se iz močvare vukući sam sebe za kosu.”

“Kantovo kratko temeljno delo iz etike traga za vrhovnim načelom moralnosti. Polazeći od misli da ništa nije dobro bez ograničenja osim dobre volje, dolazi do kategoričkog imperativa — postupaj samo po onoj maksimi za koju možeš hteti da postane opšti zakon; postupaj s čovečnošću uvek kao sa svrhom, a nikada samo kao sa sredstvom — i zasniva ga na autonomiji i slobodi umnih bića.”

“Druga Kantova Kritika pokazuje da čisti um može biti praktičan: da je moralni zakon, koji bezuslovno zapoveda, „činjenica uma“ kroz koju znamo da smo slobodni. Dužnost, a ne sreća, temelj je morala; poštovanje zakona je njegov jedini motiv; a nada da se vrlina i sreća na kraju mogu sjediniti navodi um da postulira besmrtnost i Boga. Završava se zvezdanim nebom iznad nas i moralnim zakonom u nama.”

“Treća Kantova Kritika nastoji da premosti jaz između prirode i slobode pomoću moći suđenja. Ona pita šta znači nazvati nešto lepim ili uzvišenim — dopadanje bez interesa, važeće za svakoga, bez pojma — istražuje genija i lepu umetnost, a zatim pita kako možemo da razumemo živa bića kao svrhe, a celu prirodu kao da ima krajnju svrhu u čoveku kao moralnom biću.”

“Kant pita šta ostaje od hrišćanstva kada se čita samo umom. U ljudskoj prirodi nalazi „radikalno zlo“ — sklonost da se samoljublje stavi iznad moralnog zakona — koje se može prevladati samo preokretom srca; Sina Božjeg tumači kao ideal moralnog savršenstva u našem umu; crkvu opisuje kao „etičku zajednicu“ na putu ka čistoj religiji uma; i kao „lažnu službu“ osuđuje svaki pokušaj da se Bogu ugodi bilo čime osim dobrim životom.”

“Napisana u obliku mirovnog ugovora, Kantova kratka knjiga izlaže uslove za trajno okončanje rata: preliminarne članove koji zabranjuju tajne rezerve, stajaće vojske i mešanje u poslove drugih država; i tri definitivna člana — republikansko uređenje u svakoj državi, savez slobodnih država i kosmopolitsko pravo na gostoprimstvo. Sama priroda, tvrdi on, jemči da će mir doći.”

“Kantov zreli sistem etike i prava, izgrađen na načelu postavljenom u „Zasnivanju“. Učenje o pravu izlaže prava ličnosti, svojinu, ugovor, državu i kaznu, međunarodno pravo i nadu u večni mir; Učenje o vrlini izlaže dužnosti koje imamo prema sebi i prema drugima, kao svrhe koje smo dužni da usvojimo — sopstveno savršenstvo i sreću drugih.”

“Kantova popularna predavanja o ljudskoj prirodi, držana tridesetak godina i objavljena pred kraj njegovog života: o čulima, uobrazilji, pamćenju, snovima i geniju; zadovoljstvu, dosadi, ukusu i umetnosti zajedničkog obeda; osećanjima i strastima; temperamentu i karakteru; i o ljudskom rodu, kome je suđeno da se u društvu kultiviše, civilizuje i moralizuje.”

“Prva Hegelova knjiga, napisana kada je stigao u Jenu da se pridruži svom prijatelju Šelingu: ogled koji tvrdi da filozofija nastaje iz rascepa modernog života, da je njen zadatak da prevaziđe kruta suprotstavljanja i da je Šeling, a ne Fihte, shvatio pravo načelo — apsolutni identitet subjekta i objekta, prirode i duha.”

“Kantova predavanja o vaspitanju tvrde da je čovek jedino stvorenje koje mora biti vaspitano i da samo vaspitanjem može postati čovek. Ona opisuju stupnjeve discipline, kulture, civilizovanja i moralizovanja; daju praktične savete o nezi i telesnom vaspitanju dece, negovanju duha i oblikovanju moralnog karaktera; i postavljaju središnje pitanje: kako negovati slobodu pod prinudom?”

“Prvo veliko Hegelovo delo prati put svesti od najjednostavnije izvesnosti — „ovo, ovde, sada“ — preko opažanja, samosvesti, borbe gospodara i sluge, uma, istorije običajnosti, kulture i revolucije, moralnosti i religije, do „apsolutnog znanja“: duha koji pojmi sebe i sopstvenu istoriju.”